Istina je jača od života za život i od smrti pred smrću, ona ljubi u usta i iz usta, duboko i bestidno. Uvek nalazeći razliku i grešku u vladajućem poretku, ona ih odaje kao svoje najintimnije biće, pobednički kršeći prinudu važećih principa i zakona. Istina je veliki majstor maske i iznenađenja, neprimetno gradi svoj put i svoje kranje odredište.

Neka ostane onda u toj crkvi od tišine i pokajanja i milosti, neka ostane čedan i beskrajan u svojoj besmrtnosti, neka ostane dete, zaslužio je, pomišljaš. Vera je njegova tiha i divna, pomišljam, neka takva i ostane.Šta će mu da se vaskrsnut vraća u Србију i da odrasta, i da upravlja Srbima i isihastima, kad je to toliko strašno i nemoguće i smelo i nebitno. Jer naša Србија jeziva je i divna u isto vreme i uvek i ovako i onako i tu se ništa ne može.

Svi mi živimo u inostranstvu. Svi umiremo u Србији.

Svi umiru u Србији. Србијa je dezinformacija. Svi živimo u inostranstvu. Život je umiranje, znali mi to ili ne. Smrt živi sa nama kroz naše postojanje, a kada umremo, vraćamo se u besmrtnost. U besmrtnosti nema života zato što nema smrti. Može se umreti samo jednom ili nikad.

Institucije su tu da nelegitimno učine legalnim i da nelegalno učine legitimnim. Nezakonite se sistematski pretvara u zakonito ponašanje, a istovremeno ono što je direktno kršenje pozitivnih zakonskih ili socijalno-moralnih normi postaje uzorno, potpuno prirodno ponašanje koje se očekuje i koje uređuje odnose. To je istinita definicija našega stanja. O tome razmenjujemo misli i znamo: građani Србије osuđeni su na milost i nemilost Србије.

Siene su tihe, nad provalijom. U tom bezizlaznom položaju ćemo ostati, ti i ja, ni gore ni dole, ni napred ni nazad, ni pre ni posle, zauvek. Jer to i jesmo - nad provalijom.

U Србији još samo časovnici funkcionišu odgovorno, principijelno, nepristrasno, lako i neprimetno. Ali, i oni jedva odolevaju sveprožimajućoj entropiji sistema neprosvećenog voluntarizma. Sistem melje i korodira temeljno kao poplava termita. Samo je pitanje vremena kada će i poslednji u svojoj vrsti konačno izneveriti plemeniti princip sopstvenog osporenja, koji im nalaže da neprestano rade i da su tačni.

Reagovala je na bol, na saznanje da nema roditelja, da nema dece, da ni ovaj čovek koji tvrdi da joj je otac nema dece, da ni on nema roditelja, da na svetu nema bliskosti, nema prepoznavanja.

Dovoljno je što živiš u Србији, pa da razumeš šta znači biti u nemilosti, u nepatvorenoj nemilosti sudbine i smisla.

Ali, kćer ga nažalost nije prepoznala. Ali, ni on nije prepoznao nju. Ali, nakon toliko smrti i nakon toliko života, ko zna ko je ko.